„За сваки дан“ Уроша Петровића и доситејевска традиција

Апстракт

У раду се анализира хронолошки последње и према мишљењу Слободана Јовановића најуспелије књижевно дело Уроша Петровића (1880–1915), књига За сваки дан, особена колекција моралистичких фрагмената, првобитно објављивана у наставцима у Српском књижевном гласнику 1914. године, потом штампана у монографском облику, постхумно, 1926. године. Први сегмент рада посвећен је књижевноисторијском ситуирању овог остварења у контекст литерарних дела чији су аутори Петровићеви савременици (Божидар Кнежевић, Станислав Винавер и Светислав Стефановић), док се у другом делу рада испитују поетичке, композиционе и тематско-мотивске сродности између Совјета здраваго разума (1784) Доситеја Обрадовића и наведене монографије Уроша Петровића. Петровићево дело засновано на поверењу у разум, истину, дисциплину и континуирани процес самоваспитања, али и специфично схватање националног идентитета, најпосле и интелектуални хабитус овог научника, доводе се у везу с елементима културне идеологије „српског Сократа“, како би се предочило колико је доситејевска традиција била жива и актуелна у Срба почетком двадесетог века, о чему сведочи целокупна јавна делатност Уроша Петровића, а пре свега књига За сваки дан.