Il reale, la forza, l’individuo. Nicola Chiaromonte e la critica della modernita di massa

Апстракт

Есеј реконструише интелектуални и морални профил Николе Кјаромонтеа кроз одлучујући чвор односа између појединца, историје и друштва масе, узимајући као привилеговану осу дијалог са Албером Камијем, читање Симон Вејл и критичко суочавање са марксизмом и идеологијама двадесетог
века. Полазећи од преписке са Камијем и бележница, рад осветљава схватање историје као контингентног и несводивог догађаја, обележеног сталним присуством смрти и искуством трагичног, насупрот сваком покушају метафизичког или телеолошког помирења стварности. Анализа прати развој Кјаромонтеовог мишљења од тридесетих година до послератног периода, задржавајући се на критици модернистичког витализма, митологије маса и тоталитарних облика доминације, све до разоча-
рања у покрете шездесет осме, тумачене као израз „конформистичке побуне“. У томе оквиру Кјаромонте се појављује као радикално антиидеолошки мислилац, усмерен на проверу стварног, и непријатељски настројен према тотализујућим језицима „мистификације“. Чланак предлаже упоредно, у контрапункту, разматрање његове „имагинације ништавила“ и неких савремених варијанти филозофског нихилизма,
нарочито спекулативног реализма Реја Брасијеа, схваћеног, међутим, као негативна поларност: док Брасије прихвата истребљење као коначан рационални исход, Кјаромонте могућност смисла поверава оживљавању везе између свести и света, чувајући етички простор индивидуалног искуства унутар историјске катастрофе.