Између две сеобе – руски ампир на српском тлу

Апстракт

Појава ампир стила у српској архитектури, не представља директну рефлексију западног или средње европског утицаја као што би се по природи других архитектонских уплива на развој српског градитељства могло предпоставити, већ представља каснији, посредни одјек руске варијанте овог стила, који су у наш уметнички простор донели руски архитекти емигранти. Ограничен на период између 1920–1940 представља симболички поједностављен, уметнички феномен који носи снажан слој културне меморије везан за емигрантску заједницу. Руски ампир на српском тлу представља снажан печат руског идентитета који су у нашем окружењу оставили избегли руси између два егзодуса. Углавном неистражен, често поистовећен са средњеевропским класицизмом, руски ампир представља уметнички ексцес, екстериторијални одјек величанствене епохе, сада већ непостојећег царства, одакле је пристигло 43.000 избеглих и настанило се у Краљевини Југоавлсији, претежно у Београду где су чинили четвртину становништва двадесетих година. Прихваћени и упослени у свим областима јавног живота, декласирани и материјално осиромашени, но богатим духом, који су пренели у све сегменте нашег друштва, и ту остали све до нове недаће која их је покренула да иду даље, и да свој дом траже далеко од отаџбине коју су сад по други пут изгубили.