Век Мицићевог „Зенита“

Abstract

Ретке су годишњице у нашој култури које данас имају универзални значај. Заправо, мало је српских имена, догађаја и појава чија је глобална препознатљивост издржала суд времена. Осим Николе Тесле, могуће и Иве Андрића, тешко је наћи још таквих имена. Но, једно се свакако нашло међу препознатљивим многима – Зенит. Реч која је, век од покретања истоименог часописа, постала познатија од његовог покретача Љубомира Мицића. Зенит је, сто година касније, превазишао и најсмелија Мицићева надања, и он јесте, фантастичним обртом снага, оправдао име које му је творац дао. Јер, зенит је највиша тачка на небеској сфери, која се налази вертикално изнад посматрача. Зенит стоји и опстаје баш тако – као највиша тачка наше културе из периода историјске авангарде. Упркос свим ометањима, опструкцијама, идеологијама, страдањима његовог творца, како у оној првој монархистичкој Југославији, тако и у оној другој комунистичко-социјалистичкој. Како у времену Првог тако и у времену Другог светског рата. И у рату и у миру, он је био неподобан, трн у оку многима код нас, које је изазвао на двобој речима, али и делима. Хапшен, протериван, како из Загреба тако и из Београда, емигрант, повратник, заточник злехуде судбине, неприлагођен, тврд орах, на крају је сломљен старошћу, болешћу, немаштином и самоћом. Пре тачно пола века преселио се на неко друго место. Ове 2021. године му је, коначно, обновљен гроб, њему и верној Нини-Нај, оданој Анушки, супрузи и саборцу у његовој борби за, некада само њему, а данас многима, знану истину о уметности, за његову визију Европе, Југославије и Србије у свему томе. За визију Мицићевог Барбарогенија: Балканца, Словена, Србина. Вечитог страдалника.