Слика Француске и Париза у прози Јована Дучића

Abstract

Овај рад бави се поступцима креирања слике Француске и Париза у прозним текстовима Јована Дучића, превасходно у његовој есејистичкој и путописној прози. Полазећи од историјског контекста српско-француских културних односа с краја XIX и почетка XX века, рад испитује начин на који Дучић обликује слику Француске као цивилизацијски и културни модел, а Париз као његов симболички и духовни центар. Најпре се указује на сложеност историјских и културних односа између Србије и Француске у овом периоду, а затим и на оно што одређује природу односа између француске културе и књижевности и Јована Дучића. Посебна пажња посвећена је улози античког наслеђа у Дучићевом разумевању француске културе, с обзиром на то да се Француска у његовој прози често представља као модерна наследница грчке и римске цивилизације. Анализом одабраних текстова из књига Моји сапутници и Стаза поред пута, као и „Писма из Француске” из књиге Градови и химере, уз осврт на поједине есејистичке исказе о Француској и Паризу у Благу цара Радована, показује се да Париз у Дучићевој прози функционише као важна тачка вредновања историје, уметности и културе и као духовни оријентир модерног интелектуалца и уметника. Париз се код Дучића манифестује као идеја и парадигма културе, издвојена из свакодневице урбаног и индустријског града који путописац посећује.